Elementi humora u pripovetkama Milovana GlišićaStevanovski, Andraž (Avtor) Strsoglavec, Đurđa (Mentor) Milovan Glišićkomičnotragikomičnokomedija situacijekomedija rečikomedija karakterasrpski realizamsrpska književnostpripovetkaDiplomski rad Elementi humora u pripovetkama Milovana Glišića analizira i traži komične elemente u pripovetkama Milovana Glišća (1847–1908): Roga, Ni oko šta, Posle devedeset godina, Redak zver, Šetnja posle smrti, Brata Mata, Vujina prosidba, Prva brazda, Zloslutni broj, Novi mesija, Glava šećera, Svirač, Raspis, Ćuran dobija, Šilo za ognjilo, Učitelj i Zadušnice. Želi da odgovori na pitanja o tome kada i zašto se smeju naratori pripovedaka, književni likovi te recipijenti pripovedaka, dakle čitatelji. U teorijskome delu postavlja teoriju komičnog. Odgovara na pitanja šta je uopšte komično i kako, odnosno kojim postupcima je ta komičnost uspostavljena. U analitičkome delu bavi se svakom pripovetkom posebno. U prvome delu pojedinačna analiza sadrži obnovu sadržaja. A u drugome delu pravi analizu humora prema postavljenoj teoriji u teorijskome delu. U sintetičkom delu pravi uporedbu analiza humora i generalno interpretuje rezultate istrage. Većina pripovedaka sadrži elemente humora, narator se u pripovetkama smeje kada je jedini posmatrač komičnosti književnoga lika, kada kritički promatra književni lik i kada se smeje stranome ili neobičnome. Narator je ironičan prema likovima koji se precenjuju i koji poseduju neku čudnu ili neprijatnu karakternu osobinu. Književni likovi se smeju ostalim književnim likovima kada su u boljem položaju od njih. Smešno im je i kada se šale međusobno, na svoj račun i kada im je nešto simpatično. Recipijenti književnog teksta se smejemo kada je komičan narator. Kada se smeju književni likovi nije nužno da je smešno i recipijentima teksta, koji se smeju i prizorima, književnim likovima i zapisima koji nisu smešni ni naratoru ni književnim likovima. Recipijentima teksta su smešne i dvostruko koncipirane situacije. U njima je cela situacija poznata recipijentima teksta, dakle, čitaocima, dočim je književnim likovima poznat samo deo te situacije. Smešni su im i likovi koji poseduju neku komičnu karakteristiku, koja može da se iščita iz imena te osobe (koja je prema toj smešnoj karakteristici profilisana imenom). Većina pripovedaka može da se opredeli kao prozna književna vrsta koja se dovodi u vezu sa humorom, ili kao mešavina proznih književnih vrsta koje su povezane sa humorom. Tri pripovetke nemaju dovoljno humornih elemenata ili nemaju nameru da budu smešne pa ih se ne može opredeliti kao prozne književne vrste koje su povezane sa jednim tipom humora ili mešavinom više njih.20192019-08-02 07:45:31Diplomsko delo/naloga108916sl